LEENHARDT, Roger

LEENHARDT, Roger, franc. redatelj, scenarist, producent, kritičar i teoretičar filma (Pariz, 23. VII 1903 — Pariz, 14. XII 1985). Isprva film. amater, potom kritičar listova »Esprit« (1936-39) i »Les Lettres Françaises« (1944-46), djelujući istodobno i kao autor kratkometr. filmova izrazite diskretnosti u stilskim i tematskim opredjeljenjima: Orijent (L'Orient, 1934, sa R. Zuberom), Svečanosti u Francuskoj (Fêtes de France, 1940, sa R. Zuberom), U potjeri za vjetrom (À la poursuite du vent, 1943), Rađanje filma (Naissance du cinéma, 1946, u 2 dijela), Mahmudov bijeg (La fugue de Mahmoud, 1950), Victor Hugo (1951), François Mauriac i Louis Capet (1953), Osvajanje Engleske (La conquête de l'Angleterre, 1956), Jean-Jacques Rousseau (1958, sa J.-P. Vivetom), Daumier (1959), Paul Valéry (1960), Gospodin de Voltaire (Monsieur de Voltaire, 1963), Rađanje fotografije (Naissance de la photo, 1965) te Srce Francuske (Le coeur de la France, 1966). Njegovi igr. filmovi Posljednji praznici (Les dernières vacances, 1947), u tradiciji realist. romana o raspadu građanske obitelji, dječačkim ljubavima i mladosti, i Sastanak u ponoć (Le rendez-vous de minuit, 1962), pokušaj poetskog filma s primjesama prodorne psihol. analize, izvršili su velik utjecaj na dio franc. → novog vala. Režirao je u okviru vlastite producentske tvrtke Les Films du Compas. — U teorijskim spisima istražuje apstraktno preobražavanje stvarnosti s pomoću intelektualne funkcije kamere: film stvara sirov materijal života koji djeluje kao da nije režiran jer ne pruža značenje već svjedočanstvo, opis a ne izraz; zato se »klica« stvaralaštva ne krije u materijalu, već u načinu promatranja i eliptičnom saopćavanju s pomoću ritmizirane sukcesije, čiji je cilj da proizvede maksimalan efekt u minimalnom vremenu, odn. postoji platonska preegzistencija ritma, koja određuje njegov idealan oblik pa svaka scena ima samo jedan pravi montažni obrazac, jer film. stil ne podnosi individualnu ekspresiju (Pretpostaviti scenu slici — Préférer la scène à l'image, 1936). Također, L. smatra da je film uveo polimorfni stil koji prenosi suptilnije poruke individualiziranom gledaocu, dovodeći do personalizacije filma (Višeznačnost filma — Ambiguïté du cinéma, 1957).

Ostali kratkometr. filmovi (dokumentarni ili kratki igrani): Prava igra (Le vrai jeu, 1934); Pismo iz Pariza (Lettre de Paris, 1945); Azurna obala (La Côte d'Azur, 1948); Metro (Métro, 1950); Francuska je vrt (La France est un jardin, 1953); U podne (En plein midi, 1958); Između Seine i mora (Entre Seine et mer, 1960); Čovjek s lulom (L'homme à la pipe, 1962); Žene i cvijeće (Des femmes et des fleurs, 1963); Bitnik i mačkica (Le beatnick et le minet, 1965).