LZMK

Filmska enciklopedija

GANCE, Abel Filmska traka traži dalje ...

GANCE, Abel, franc. redatelj, producent i scenarist (Pariz, 25. X 1889 — Pariz, 11. X 1981). Isprva kaz. glumac, potom film. scenarist, a od 1911. i film. redatelj i producent. Svoja prva osebujnija djela režira u razdoblju organiziranog nastupanja impresionistâ — avangardističke grupe autorâ koji su komercijalizmu i rutini tadašnjega franc. filma željeli suprotstaviti inovacije u mediju. Formalni eksperimenti uočljivi su već u filmu Optužujem! (J'accuse!, 1918) — antiratno raspoloženje iskazano je vizijama, mrtvacima koji izlaze iz grobova i marširaju kući, osakaćenom djecom i sl. Opsjednutost autora vizualnošću i prenaglašenim montažnim odlikama došla je osobito do izražaja u filmu Kotač (La roue, 1923); melodramatska priča o siročetu koje nakon nesreće usvaja željezničar, kao i daljnji zaplet, poslužili su Ganceu za minuciozan opis slikovitoga željezničkog ambijenta, dok je zahuktalom montažom pejzažâ, licâ i prizorâ raznovrsnih predmeta težio stvaranju »vizualne muzike«. Njegovo najambicioznije, najpoznatije i u publike najuspjelije djelo jest Napoleon (Napoléon vu par Abel Gance, 1927), sniman 4 godine (u prvotnoj varijanti trajao je više od 12 sati); to je izrazito osobno viđenje Napoleonove ličnosti i njegova vremena, a jasno pokazuje sve karakteristike Ganceova shvaćanja film. umjetnosti; nedostaci su se očitovali u određenoj neskladnosti dramaturške konstrukcije, u prekomjernoj retoričnosti i pretencioznosti, te prenaglašenoj patetici, dok se privlačivost filma sastojala prvenstveno u njegovoj liričnosti koja je uspjela opstati unutar izobilja formalnih eksperimenata. G. je najviše inovacija unio u rad s kamerom, posve je oslobodivši statičnosti: da bi je učinio što aktivnijim subjektom zbivanja, stavljao ju je na pokretna kolica, vješao o vrat, vezivao na konja u galopu, pričvršćivao je na čovjeka koji bi hodao, trčao, okretao glavu, podizao pogled i sl.; učinak takvog tretmana kamere bila je izuzetno razigrana vizualnost. Završni prizori filma snimljeni su u tehnici polivizije (polyvision), koju je sâm izumio, a sastojala se u istovremenoj trostrukoj projekciji na 3 ekrana — desni i lijevi prikazivali su trupe na maršu, a srednji Napoleona. God. 1971. C. Lelouch je rekonstruirao oštećenu kopiju i osposobio je za prikazivanje pod naslovom Napoleon i revolucija. Nakon neuspjeha filma Kraj svijeta (La fin du monde, 1930) G. donekle gubi povjerenje producenata pa se više puta morao prihvatiti izrazito komerc. projekata (npr. Kula u Nesleu — La tour de Nesle, 1954). Ukupno je režirao više od 40 igranih, te više eksperimentalnih kratkometr. filmova (za razliku od suvremenikâ, za povijest filma beznačajnih).

Njegova teh. istraživanja medija nisu se ograničila samo na umnožavanje ekrana, već je pronašao i zvučnu perspektivu (perspective sonore, 1929, preteča stereofonije), pictographe (1938, uporaba razglednica za stvaranje iluzije realnog prostora) i magiramu (1955). Objavio je knjige Došlo je vrijeme slike (Le temps de l'image est venu, Pariz 1929) i Prizma (Prisme, Pariz 1930).

Ostali važniji filmovi: Nasip (La digue, ou pour sauver la Hollande, 1911); Bijeli crnac (Le nègre blanc, 1912); Paddyjevo junaštvo (L'héroïsme de Paddy, 1915); Luđak s hridine (Le fou de la falaise, 1916); Što pričaju valovi (Ce que les flots racontent, 1916); Periskop (Le périscope, 1916); Mater dolorosa (1917); Deseta simfonija (La dixième symphonie, 1918); Mater dolorosa (1932, remake nij. filma iz 1917); Poliche (1934); Roman o jednome siromašnom mladiću (Le roman d'un jeune homme pauvre, 1934); Lukrecija Borgia (Lucrèce Borgia, 1935); Junaci barikadâ (Héros des barricades, 1936); Velika Beethovenova ljubav (Un grand amour de Beethoven, 1936); Optužujem! (J'accuse!, 1937, zv. remake nij. filma iz 1918); Kradljivac žena (Le voleur de femmes/Ladro di donne, 1938); Louise (1938); Izgubljeni raj (Paradis perdu, 1939); Slijepa Venera (La Vénus aveugle, 1941); Kapetan Fracasse (Capitaine Fracasse, 1942); Austerlitz (1960); Cyrano i D' Artagnan (Cyrano et D'Artagnan, 1963).

LIT.: S. Daria, Abel Gance hier et demain, Paris 1959; R. Icart, Abel Gance, s. l. 1960; R. Jeanne/Ch. Ford, Abel Gance, Paris 1963; Abel Gance — eine Dokumentation, Düsseldorf 1969.

Pe. K.


Citiranje:
GANCE, Abel. Filmska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2019. Pristupljeno 11.7.2020. <http://filmska.lzmk.hr/Natuknica.aspx?ID=1872>.

kratice i simboli